Međutim, nismo ni mašine, ni aparati. Zato su prijateljstva nakon ljubavi retka pojava. Šta nas to tačno sprečava da ostanemo prijatelji sa bivšima? Po nekoj logici, proveli smo divne dane, mesece ili godine deleći sve, u velikoj bliskosti, otvoreni i znani jedno drugom do najvećih dubina i baš zato, ako iko zaslužuje da ostane u našem životu, to bi trebalo da budu oni.
Ali se neretko ipak dešava da se međusobno blokiramo, prekidamo sve kontakte, menjamo društva, mesta izlazaka i ulicu kojom hodamo, samo da se ne sretnemo. Zašto?
Ljubav ne puca tek tako. Sama od sebe. Naročito ne puca istovremeno kod obe strane. Ljubav puca od izdaje, razočarenja, prevare, neispunjenih očekivanja, zbog karakternih mana, nemara, neodgovornosti. I puca od toga što jedna strana želi od nje jedno, a druga drugo. I kada im se koncepti ne poklope, pa se rasklope i raziđu, dolazi i do prekida. Međutim, mnogo je vremena, osećanja, pažnje, rada i truda uloženo u nju da bi se tek tako pustila uz osmeh, kao prašina niz vodu. Otud sva ta silna ljutnja i tuga.
Ona je najednom shvatila da on nije to što je ona mislila da jeste. Ili je on vremenom zaključio da ona ipak nije žena za njega, zbog raznih stvari koje su se nagomilale, a smetale mu. Ili je ona otkrila da se on već neko vreme paralelno viđa sa još nekom ženom. Ili je rešila da ga ostavi, smatrajući da zaslužuje nešto bolje i više. To cepanje i kidanje vezane spone od dva bića, ko god da ga inicira, boli i te kako obe strane. Ponekad više boli onu koja je zatečena tuđom odlukom da ode, a kojoj ništa preterano nije smetalo. Ponekad više boli onu stranu koja je prva rešila da prekine. Sve zavisi od toga koliko se neko uložio u priču. Onaj ko se više emotivno uložio, njega i boli više, bio to onaj ko prekida ili onaj ko ostaje. Takođe, pored bola koji dolazi nešto kasnije, tu ima najpre mnogo prebacivanja, okrivljavanja, preuveličavanja tuđih mana i ocrnjavanja. I to je objašnjivo.
Kada nas neko povredi, mi nismo u stanju da tada realno posmatramo tu osobu kao svaku drugu ili kao same sebe koji smo isto možda u stanju nekoga da povredimo na neki način, već se isključivo i fanatično držimo toga da je ta druga strana najkrivlja u svemiru i u njoj vidimo sve ono najgore. Da bismo mogli jednog dana zaista i čisto prijateljski sa bivšim partnerom da sednemo na kafu i opušteno proćaskamo o našim životima, potrebno je da prođe neko vreme da se iz nas istište osećanja ljutnje i tuge kako bi mogli realno u celini da sagledamo i svoju i tuđu odgovornost za raskid. Takođe je potrebno vreme da možemo u drugoj strani ponovo da vidimo i sve njene vrline zbog kojih smo je i zavoleli, a da njene mane posmatramo sa tolerancijom koju imamo i za svoje mane i za mane svih bližnjih koji nas okružuju. Tek kada prođe ta faza distance u kojoj se u nama samima sve napokon slegne i smiri da prihvatamo tu osobu kao vredno i dobro ljudsko biće koje ima svoje razvojne faze i nedostatke kao i svi ostali, tek kada potpuno prihvatimo kraj naše ljubavi bez jeda i zaplovimo nekim novim putanjama, tek tada možemo pričati o nekakvom prijateljstvu nakon ljubavi. Ali do tada, često se putevi sasvim razdvoje, a kontakti brutalno iseku, pa svako evociranje prošlosti i vraćanje u nju postane sasvim nelogično.
Ipak, dešava se da neki parovi nastave da održavaju odnose. Žele da ostanu prijatelji, vide prednosti toga i nezamislivo im je da su posle svega neznanci jedno drugom. Njihova logika ima i te kako smisla i njihova dobra volja je skroz opravdana. Međutim, precenili su svoje ljudske mogućnosti. Pa se dešava sledeće. Sreću se na piću. Žali joj se on kako ga je otkačila devojka u koju se jako zaljubio. A ona se grohotom nasmeje i kaže: ‘pa naravno da te je otkačila, odmah te je provalila kakav si, a ne kao ja blesava što se zaljubila u tebe.‘ Da mu je bivša čist prijatelj, ona bi mu rekla: ‘e bezveze, druže moj, žao mi je, drži se, biće bolje, naći ćeš drugu, dešava se.‘ Ali ona je ipak najviše bivša. Ona ga zna sa one druge, dublje strane ljubavi. Živela je možda sa njim, zna mu svaku slabu tačku, vidi ga drugim očima i nikada ne može da zaboravi neke njegove probleme. Iz tog ugla gledanja, svaka njegova priča o ženama dobija repliku bivše, a ne repliku prijatelja u konverzaciji. Ako se ona njemu požali na svog sadašnjeg dečka ili muža, on će možda skroz izignorisati njena osećanja i, sećajući se svoje veze sa njom, samo dodati: ‘ma tom čoveku treba dodeliti orden kako te trpi još uvek.‘ Tako da će sve njihove priče o njihovom aktuelnom emotivnom životu biti duboko obojene problemima iz njihove prošlosti.
Možda će to biti duhovite opaske u opuštenoj atmosferi bez težine i gorčine, ali ipak, konverzacija o najvažnijim temama uvek će trajno biti obojena njihovim zajedničkim ljubavnim iskustvom. Kada bivši partneri imaju zajedničku decu, svakako je poželjno da su u dobrim i korektnim odnosima, da se dogovaraju o svemu oko dece, tako da oni koji su to dostigli, mnogo su postigli, ali se tu definitivno ne radi o jednom čistom, slobodnom i dobrovoljnom prijateljstvu, već o dobroj saradnji iz interesa da deca imaju roditelje koji su u slozi. Dešava se i da uprkos dugoj razdvojenosti i dalje postoji ljubomora među bivšim partnerima kada su u pitanju njihovi novi partneri. Kao da ne žele da prihvate činjenicu da su sada odvojeni, da nisu više celina i da imaju nove živote. Pa sabotiraju jedno drugom nove pokušaje veze.
Ono što je najčešći slučaj kada ljudi posle ljubavi ostanu prijatelji jesu nezavršene emocije. Tada se pod plaštem prijateljstva oni nastavljaju viđati, ali su njihovi motivi različiti. Možda je žena razrešila svoj odnos sa bivšim u glavi, odljubila se skroz na skroz od njega i sada joj je on poput brata ili drugarice, čak se i u nekog novog već zaljubila i bez problema može sa tim svojim bivšim da pije kafu i torokuše, ali on nju i dalje voli, želi i viđa se sa njom samo u nadi da će se možda pomiriti i opet biti zajedno. Njihovi susreti su prijateljski, ali njihova unutrašnja stanja nisu. Kada bi ona znala kako se on oseća, verovatno se ne bi viđala sa njim. A možda i bi, ako ima neki svoj interes od toga. Ali joj on to svakako ne govori, baš da bi nastavili da se sreću. Jer on gaji nadu. Ili evo sledeće situacije. Raskinuli su. On je načisto sa tim da ne želi da bude sa njom više, čak već traži i nova poznanstva, uživa opušteno u samoći i nema problem da je vidi povremeno na nekom piću ili u zajedničkom društvu, ali ona ga i dalje voli i svaki kontakt sa njim koristi da u njemu izazove staru emociju i pokuša da povrati ljubav.
Pošto je on muško, a muškarci mnogo bolje od žena razdvajaju svoje se*sualne porive od emocija, ponekad se dešava da muškarci nastave sa svojom bivšom neku vrstu kombinacije, pošto ona deluje vidno raspoložena za sve vrste susreta. Međutim, tajna je da je ona tako raspoložena samo zato što se nada da će tim zajedničkim trenucima i uživanjima njega privoleti da ponovo budu zajedno. I u prvom i u drugom slučaju postoje očekivanja koja nisu jasno izrečena i nedostatak odgovora druge strane na njih, pa taj nesporazum, koji oboje prećutno održavaju, svako zbog svog interesa, pravi tri puta veći haos i agoniju nego sam raskid. Kada ustanovimo da sa nekim ne možemo i ne želimo dalju vezu, a ipak postoje emocije sa obe ili samo sa jedne strane, tada je najpoštenije i najčasnije prekinuti kontakte, bar na neko vreme. Jer sami sebe ili drugu stranu ili i jedno i drugo daljim kontaktima samo blokiramo za to da započnemo neku novu priču, da se opet zaljubimo i da uopšte uočimo neku novu osobu koja bi nam bila interesantna.
Ono što je velika zamka u prijateljstvima nakon ljubavi je što najčešće nismo ni svesni da želimo da se ljubav nastavi, već sebe same zavaravamo da želimo samo prijateljstvo. Ipak, ruku na srce, da nam je zaista stalo samo do prijateljstva, ne bismo to tako žarko želeli, niti bi bili u svakom trenutku spremni da se vidimo sa bivšim i to tip top sređeni, dok se sa mnogim dugogodišnjim prijateljicama nismo videle možda i mesecima. Ako pored svog posla i obaveza u životu i pored svih drugih prijateljstava i hobija koje imamo, želimo baš da se družimo sa bivšim, onda verovatno to nije samo prijateljstvo, bar ne sa naše strane, pa bi bilo dobro da sa sobom raščistimo šta zaista želimo i zašto.
I na kraju krajeva, ako smo već ušli u novu vezu ili brak sa nekim, kako će na naše druženje sa bivšim gledati naš sadašnji partner? Sigurno mu neće biti sve jedno. Pa čak i da je potpuno siguran da mi bivšeg gledamo samo prijateljskim očima, za tog našeg bivšeg neće biti baš tako siguran. Kako bismo mi reagovali da je obrnut slučaj? Vredi li održavati prijateljstvo sa bivšim po cenu da ono unosi čak i minimalan pritajeni razdor i sumnju u našu novu vezu? Ako insistiramo na tome, uprkos svemu ili ako skrivamo te susrete od našeg partnera, onda definitivno nije reč samo o prijateljstvu i treba da se zapitamo zašto to radimo, šta nam to fali u sadašnjoj vezi pa smo skloni vraćanju u prošlost i na koje načine možemo da rešavamo stvarne i trenutne probleme koje imamo u vezi, umesto bežanja u iluziju prijateljstva sa bivšim.
Prava i čista prijateljstva nakon ljubavi su veoma retka. Oni koji to uspeju, a da se iza toga ne kriju ni neraščišćene emocije, ni očekivanja za obnavljanje odnosa, ni jed i gorčina, ni se*sualna privlačnost, a ni interes zbog dece – oni su zaista postigli veliku stvar. Ali oni koji takvo prijateljstvo ne mogu postići pa su se udaljili, nisu ništa manje od toga postigli, jer je pronaći svoj mir jedino važno nakon raskida i prijateljstvo nije i nipošto ne bi trebalo da bude tada cilj. Ili ga ima ili ne. U redu je i jedno i drugo. Bolje da ga nema, nego da ga ima, ako će da nam kvari nova poglavlja života, pišu “Mali saveti“.
