Priča mi da su bila dva mlada momka iz neke firme da im ponude neke proizvode u našem stanu.
Situacija je sljedeća, moji nisu u mogućnosti da kupe ništa od njih, žive sami, stari su i bolesni (ja im pomažem koliko god mogu, da ne bude glupih komenara), kroz priču im pominju sve to, pa i to da su u kreditima i da sa svojim penzijama ne mogu da pokriju sve obaveze, kao primjer navode da moja majka čak nema para ni za kartu da autobusom ode da posjeti svoju bolesnu sestru, momci se zahvaljuju na izdvojenom vremenu i odlaze.
Nakon 2 minuta, jedan od njih se vraća, stavlja 500 dinara na šporet uz riječi: “Evo za kartu, valjda će biti dovoljno, nemam više!”, okreće se i odlazi, pišu “Ispovesti“.
Ovakve stvari vraćaju osmijeh na lice, zar ne!
