Moja baka je bila jedna realna hercegovka koja je uvek čvrsto stajala na zemlji. Od života i od ljudi nije očekivala mnogo, tako da je toliko i dobijala. Ako postoji pravda – sada je u raju.
Jednog dana sam došla kod nje i počela da se žalim kako ne stižem da jedem, da se posvetim sebi. “Razvlačem me deca i muž, posao i prijatelji na sve strane. Ne znam više da li sam pošla ili došla,” vezem ja svoj monolog.
Ona me gleda uvek bistrim pogledom i kaže:
“Bila kod nas jedna jevrejka sa 5-6 dece. Muž uvek u trgovini, a ona oko dece, vazda umorna, vazda nervozna, vazda nezadovoljna. Deca je nisu slušala, muž nikad kući, na nju pala briga oko domaćinstva.
Jednog dana ona ode kod onog njenog popa, rabina i pita ga kako da bude dobra majka? A on joj kaže – misli na sebe, ne na decu i muža.
Ode ona kući i posluša ga. Svaki dan se zaključavala u jednu sobu na sat vremena. Nikom nije dala da uđe tamo. Sve je stajalo tih sat vremena.
Novca nije bilo više, deca nisu postala poslušnija, posao se nije sam završavao, ali ona je bila srećnija, odmornija, zadovoljnija…
I znaš šta je radila taj sat vremena: ništa! Sedela je tamo ispred prozora i pila sladak čaj,piše Stil
