Naučila sam rano kako život može biti nepredvidiv. Da postoji milion stvari na koje ne možeš uticati. Da će boljeti. Da ćeš plakati. Da će te nekad gušiti, piše “LOLA“.
Kad to naučiš kao dijete, kao odrastao čovjek naučiš da biraš svoje srećne trenutke. Naučiš da se oslobodiš gorčine, negativnosti. Naučiš da se ne uzrujavaš oko stvari koje plaća novac. Naučiš da ti te stvari ne budu prioritet.
Život bi trebao biti festival.
Ispunjen bojama, osmijehom, muzikom i svim onim stvarima koje čine tvoj život ugodnim. Kao kad se ušuškaš na mekanom jastuku ili kada legneš u čistu posteljinu.
Ove godine sam odlučila da idem na festival na Tjentištu i prije nego što sam znala ko će biti izvođači. Moj prošli posao mi nikada nije dozvoljavao slobodan dan u periodu festivala, a i oduzimao je svu energiju koja bi me tjerala da se radujem. Taj festival objedinjuje mnogo stvari koje volim. Prirodu, vodu, muziku i neke ljude koji dijele ista interesovanja kao ja. Uglavnom.
Trebao mi je odmor. Trebali su mi dani bez interneta, politike, bolesti i bez negative.
Neki prijatelji su se čudili kako nam je „do toga“, jer smo „stari“, „kako ćemo u šatoru“ i „kiša će“. A ja stvarno volim kišu.
Neki dragi ljudi su i kišu i šator i blato i vlagu i sve one stvari na koje nismo mogli uticati pretvorili u jedno od najboljih životnih iskustava. Birala sam sreću i na nju sam mogla uticati. Birala sam da me ne frustrira to što ne mogu osušiti kosu ili što mi stvari ne mirišu na omekšivač. Birala sam da ignorišem žulj na nozi. Birala sam da ignorišem buku koja je nekada trajala cijelu noć, kada moje tijelo više nije moglo da izdrži i bude dio te buke. Birala sam stvarno da bude SJAJNO, i bilo je.
I nije to bio obični festival na kojem se muzičari popnu na stejdž i pjevaju neke uvježbane i naučene pjesme. Nije to bio festival koji je propagirao današnji šund. Ti, ja, tvoj BMW, droga, keš, separe i splavovi.
Sve je bilo ljubav. I ne znam koliko puta sam čula da je „politika sranje“, te da smo „svi isti“. I ljudi su zaista živjeli tu filozofiju, a te ljude danas ne možeš primjetiti tek tako u moru gluposti koje nas okružuju, pa nekad pomisliš da jedino tebe ne zanimaju Mile i Bake.
Život bi trebao biti festival. Živopisan, intenzivan i „do kraja“.
Život bi trebao biti pozitiva.
Život bi trebao biti skup sjajnih stvari.
Život bi trebao biti takav da se raduješ buđenju i da rado biraš da što kasnije zaspiš.
Život bi zaista i mogao biti takav, jer je mnogo toga u tvojim rukama.
Život bi trebao biti puna baterija, a ne 33%.
Za život ne bi trebao biti star.
Život nisu „nemoj ovo“ ili „nije primjereno tvojim godinama“.
U jednom trenutku moj život je bio „battery exhausted“. I morala sam reći dosta. I nije bilo lako. Nije bilo lako pritisnuti pauzu i ne znati šta ćeš sutra i kuda.
I moglo je biti i gore. I moglo je biti neizvjesno.
ALI, NIJE.
Naučila sam da si za većinu stvari u životu odgovoran sam. Neće niko doći i ubjediti te da izađeš iz situacije u kojoj ti ne želiš da budeš. To moraš sama.
Bio to loš posao, loše drugarstvo, loš muž i brak. Moraš sama.
Svako od nas je zaslužio da mu život bude festival. Srećan i ispunjen. Svako od nas je zaslužio dan u kojem se rado budiš. I većina toga je u tvojim rukama.
Moraš nekada pogurati život u pravcu u kojem želiš da ideš. Moraš i ti njemu nekada reći „idemo“.
Život je festival. Život je ljubav. Život je more onih stvari koje mogu da ponište i politiku i glupi posao koji ne voliš, ali ti treba. Život može biti srećan i kad je ogoljen svakog luksuza. I uglavnom jeste. Život može biti i pašteta na parkingu. I sendvič treći dan.
I budeš srećan. Jer neke od najboljih stvari na kraju ne kupuje novac.
I zato živite svoj festival, do maksimuma, a ne otužnih 33%.
