Gorko-slatka stvar majčinstva… Moramo se pobrinuti da mogu uspeti sami. Juče sam išla na roditeljski sastanak za jedno od moje dece. Sve u svemu, odličan je i ja sam jedna ponosna mama. Kada sam došla kući i uhvatila vremena za razmišljanje (čitaj: ležala u krevetu i pokušavala da zaspim…
To je momenat kada najbolje najdublje razmišljam, kome je uopšte potreban san?) nešto me je pogodilo iz razgovora sa učiteljicom. Vidite, ovo dete obavlja sve odlično, naročito one stvari oko kojih se trudi. Međutim, ovo dete se, takođe, ponaša baš tako, kao dete i preleti preko nekih zadataka, lako izgubi koncentraciju ili prosto ne mari koliko bi trebalo.
Biti njihov heroj zaštitnik je kao da stavite flaster na problem, koji se vremenom širi i postaje velika rana u njihovom daljem životu. Kada se naša deca otisnu u veliki, neprijatan svet… Nećemo moći da pošaljemo poruku profesoru kako bismo porazgovarali o problemima.
Nećemo moći da upadnemo na fakultet i da ispravimo nepoštenu ocenu, nećemo moći da kritikujemo šefa zato što mu ne pomaže da reši problem i nadajmo se da nećemo misliti da možemo da im sređujemo brakove. Moramo naučiti decu kako da se bore sa životom,poše Pult
Moramo ih pustiti da pogreše, a onda ih naučiti kako da se oporave. Nekada je ovo teško, čak bolno… Ali, ovako će dete oformiti svoj karakter za budući život. Želim da vaspitam svoju decu da budu spremni na naporan rad i da budu spremni da se suoče sa svojim greškama.
Želim da budu spremni na sva osuđivanja i nevolje koje će ih snaći. Iskreno verujem da je bolje da postepeno nauče sve ove lekcije dok su pod našim krovom. Mala deca, velika briga… A velika deca, još veća briga. Naš posao je da idemo pored njih ili iza njih u ovim borbama. Naš posao nije da idemo ispred njih. Moramo ih vaspitati da im nismo potrebni. Moramo ih vaspitati da nas napuste. (U redu je ako zaplačete sada.)”
