Život žene dosta se promijenio posljednjih decenija. Nekada su do tridesete žene imale u prosjeku dvoje djece, bile udate i težile sigurnom zaposlenju i prosečnoj plati, ukoliko su uopšte radile.
Danas je situacija potpuno drugačija i stvar je ličnog izbora, nekada i spleta okolnosti.
Ovo je priča Lidije Nemirove – žene u tridesetim koja nema karijeru, muža ni djecu. Ona je iskreno progovorila kako se našla u toj situaciji i kako se zbog toga osjeća, piše “Stil“.
“Napunila sam 30 godina. Većina ljudi smatra da je dosta godina za jednu ženu i da je već trebalo da nađem muža i rodim djecu. Ili makar da imam uspešnu karijeru. Štaviše, kažu da posle 30. ni zdravlje nije toliko dobro da možeš da živiš život punim plućima.
Ljudi, to uopšte nije istina. Svako može da uživa u sebi i svojoj životnoj situaciji u bilo kojem živtnom dobu. Ovako sam ja prevazišla pravila kojima me je društvo gušilo!
Moj 30. rođendan
Sećam se kad sam na jednoj večeri upoznala psihologa. Bio je najstariji među zvanicama. Kasnije sam se i sama osjećala kao najstarija na kocertima i kursevima koje sam pohađala. Na svoj 30. rođendan počela sam da se osećam loše, tužno. Plakala sam tri dana jer sam vjerovala da je to kraj. Nisam imala djecu, nisam se udala, nisam izgradila karijeru, ništa nisam uradila, a moj biološki sat je neumorno kucao. Nisam ni slavila 30. rođendan. Bila sam opsjednuta plakanjem nad mojom mladošću koja me je napustila.
Svi moji prijatelji već su bili u braku i dobili djecu. Svaki od njih bi me uvek pitao: Kad ćeš ti? Ili: Zar te nije još zaprosio? Onda bi i oni rekli da mi biološki sat otkucava. A svaki drugi bi rekao: Nema ničeg specijalnog u braku, uživaj u slobodi. Ti stalni podsjetnici da nisam udata bili su mi čudni.
Mnogi koje poznajem izgradili su karijere prije tridesete. Pokrenuli su privatne biznise u kojima su uživali i ja sam se iskreno radovala zbog njih. Ali, često sam hvatala sebe kako razmišljam zašto ja ne mogu da uradim isto što i oni. Nisam ni probala. I dalje sam se pitala čime ću se baviti u životu. Bila sam ljuta na sebe. Već sam vidjela starost iza ćoška.
Prvi odlazak kod ljekara
U 31. sam prvi put u životu otišla na sistematski pregled. Šokirala sam se. Dijagnoza kancera štitne žljezde potpuno me je uništila. Nisam znala kome treba da zahvalim, Bogu, sudbini, Univerzumu ili nekom drugom, što sam imala sreće da otkrijem bolest u najranijoj fazi, i to jedan od tipova raka koji mogu da se liječe.
Tada sam počela da mislim – zdravlje mi propada, prestara sam, ističe mi rok trajanja. Prepala sam se. Ne zbog bolesti, već zbog svega što me je okruživalo i misli koje su me opsjedale. Znamo da sve bolesti dolaze zbog stresa i nerviranja, a niko od moje porodice nije imao problema sa štitnom žlezdom niti je imao rak. Samu sebe sam dovela do bolničkog kreveta zbog konstantnog stresa i depresije koje sam samoj sebi nametnula verujući da sam gotova, da ništa u životu nisam postigla i da više nema vremena.
Nakon operacije, konačno sam stavila tačku i pomislila: Zašto sam se tako zaglavila u ovim godinama? Zašto mislim da bi mi karijera i porodica bile toliko važne? Moj život neće postati bolji ako nastavim da se upoređujem sa drugima. I uopšte nije tako loš!
Ne mogu da kažem da se u mojoj glavi odmah sve iskristalisalo, ali polako sam vrlo lako odbacila sva ta razmišljanja i snove. To nisu ni bili moji snovi!
Svi ti “preduslovi za srećnu ženu” bili su mi nametnuti od strane društva. Moraš da izgradip karijeru. Moraš da izgradiš život. Moraš da imaš djecu. Iskreno, ja nemam takve želje. Ja sam prosječna osoba. Nisam dobra u poslu, nemam taj talenat. Nisam karijerista niti željna slave i uspeha. I to je normalno.
Shvatila sam da moje godine imaju gomilu prednosti. Da sam imala muža i dijete, da li bih mogla da putujem u Pariz, Prag, bilo koju zemlju koju poželim? Da li bih mogla da odem kod prijateljice u pola noći jer, eto, pun je Mesec, divna je noć, pije mi se vino, gleda mi se izlazak sunca? Da li bih mogla da promenim posao kad god mi stari više ne odgovara, jer bi mi plata bila manja?
Mogla sam da se udam u 22. godini. Hvala Bogu, nisam. Mogla sam da se udam i u 27. Hvala Bogu duplo što nisam. U 28. sam srela čovjeka sa kojim vidim zajedničku budućnost, ali ne zato što je vrijeme da se udam, nego zato što je on taj. Sretni smo i dobro se osjećamo kad smo zajedno. I nije me briga kako će se ova veza završiti. Znam da, u svakom slučaju, budućnost donosi mnogo zanimljivih stvari.
Sadašnjost
Sada sam malo starija od kritičnih 30. Imam muškarca kojeg volim i jednu mačku. Nikad u životu nisam osjećala ovakvu unutrašnju harmoniju. Znam svoje šanse i prilike, razumijem gotovo sve o sebi i svom životu. Živim isključivo po svojim željama i snovima.
Da li bih se vratila u vrijeme kad sam imala 23, 25, 27 godina? Nema šanse! Početak tridesetih me je usrećio, donio sve boje u život. Jedino što mi smeta jeste bol u leđima. Takođe, ne želim da idem nikuda u pola noći. Samo jedno ne razumijem – da li želim da imam dijete? Da li je to moja želja ili je to eho okoline u mojoj glavi? “Svima trebaju djeca, to je najveće ispunjenje koje žena može da doživi”. Da li je tačno? Videću sa mojim psihoterapeutom.
Umjesto zaključka
Napuniti 30 nije tako strašno kao što vam možda pričaju. To je vrijeme kada počneš da shvataš mnogo toga o sebi i šta želiš u životu. Nemati djecu i muža u ovim godinama nije početak kraja. Normalno je biti slobodan u bilo kojem dobu.
Nećete dobiti bore čim napunite 30. Vaši pogledi na svet neće se odmah promijeniti, dobro ćete čuti i dalje i grudi vam neće pasti do pupka. Ne opterećujte sebe brojevima – vaše najbolje godine su upravo sada, koje god bile! I dalje ste mladi, lepi i zanimljivi kao i dvadesetim, samo ste sada još bolji.
Ne postoji pravi put i pravi način da živite ovaj život. Nije važno koliko se rođaci i prijatelji trude da vam nametnu svoja razmišljanja. Srećan život je onaj koji vama odgovara i vas čini srećnim, a na vama je da odlučite kako ćete ga provesti”, napisala je Lidija.
