Irina Zikhara iz Minska je dva puta preživela rak. Za to vreme ona je pronašla smisao života.
Danas bivši pacijent, pomaže onima koji se suočavaju sa ovom teškom bolešću.
Ovo je njena priča:
“Otvaram rezultate, vidim dijagnozu i gubim svest…”
Ovako počinje da priča Irina koja je imala samo 27 godina kada je prvi put obolela od raka:
“Išla sam na postdiplomske studije. Imala sam verenika….tada mi je dijagnostikovan rak pljuvačne žlezde, četvrta faza. Niko nije kriv, nego samo ja. Da sam pravilno rasporedila životne prioritete, odmah bih otišla kod doktora, osećajući da nešto nije u redu. Da sam otišla na vreme, uklonili bi tumor i celokupno lečenje bi trajalo tri dana. Ali sama sam sebe dovela u bezizlazno stanje.
Ljubica nikad ne plače: Ima 58 godina i ovako je pobedila sudbinu!
Kada su mi rekli da moram da ležim u bolnici, zaplakala sam. Nemam ja vremena za ležanje u bolnici, moj život je već isplaniran? Doktor je zaključio da znam svoju pravu dijagnozu, dao mi karton i poslao me na rendgen. Čovek koji čeka na red za rendgen kaže: “Ne razumem zašto plačeš? Da je ozbiljna bolest, da imaš neki rak, ne bi ti dali karton u ruke.”
Automatski otvaram karton bolesti, čitam dijagnozu i gubim svest…
Sećam se da sam odlazila u šumu, hodala dugo, razmišljala šta da kažem majci. Kada sam se vratila u bolnicu, doktor me zagrlio: “Mislio sam da si otišla da se ubiješ”.
“Pa recite mi, da li imam rak?”pitala sam bledo.
“Da,” rekao je doktor bez odlaganja dok me gledao direktno u oči. Da je drugačije rekao, možda mu ne bih ni poverovala. Možda bih se zavaravala.
Onkolozi uvek procene psihološko stanje pacijenta pre nego kažu dijagnozu. Dobro je što je ovaj doktor bio direktan, jer pripadam onoj vrsti ljudi koji traže da saznaju sve detalje bolesti.
Ja sam od onih ljudi koji smatraju da lekari moraju da kažu pacijentu dijagnozu, ma koliko ona bila strašna, jer niko – ni lekar, ni rodbina – nemaju pravo da upravljaju životom druge osobe.
Verenik nije mogao da podnese ovaj teret. Nije imao hrabrosti da mi u oči kaže da mu ne treba bolesna supruga. Želeo je da ja odlučim da li želim da budemo zajedno. Jer, kako napustiti pacijenta koji boluje od raka? Svi bi ga krivili…Irina Zikhara je preživela. Ali je nakon dvadeset godina opet dobila rak. Kada je preživela i taj, drugi napad, počela je da radi sa pacijentima obolelim od ove teške bolesti.
“Pobediti rak ne znači samo oporaviti se od njega. To znači promeniti svoj stav prema životu i razumevanju: “Zašto ste došli na ovaj svet i šta treba da radite dok ste ovde?” Tako sam odlučila da preusmerim svoj društveni put na oblast onkologije. Prvi koji su se pobunili protiv ove moje odluke, bila je rodbina.
Doneli su mojoj majci novine sa mojim initervjuom: “Kako ona o tome može ovako da govori?” – nisu razumeli.
Mama je pokušala da im objasni da želim da pomognem drugim ljudima. Ali nisu razumeli.
…Mamina briga otvorila mi je oči prema onima koji su sami u bolesti. Kako izgleda kada je voljena osoba bolesna.. Shvatila sam kako je njoj kada me gleda bespomoćnu i bolesnu.. ”
Dok ovo priča Irina ne krije suze. One se slivaju niz njene obraze tiho i dostojanstveno dok nastavlja priču:
“Bolest mi je pokazala da trebam da radim samo ono najvažnije u životu, a ne sve što želim.”
U Belorusiji nije bilo grupa u kojima su žene koje su imale rak radile sa pacijentima obolelim od raka.
“Kod nas je Irina počela to da radi prva. Kao pacijent sa rakom, znala je koliko je važna podrška drugih.Ne mogu objasniti zdravoj osobi kako se osećam tokom i posle hemoterapije, a kada sam to iskusila, prirodno je deliti to iskustvo. Posledice lečenja raka su vrlo individualne. Njegova osobina je što nema standardnih reakcija. Ako vam daju hemoterapiju, nećete nužno ostati bez kose. Ali dok ne završite lečenje, ne znate šta će vas snaći. I tako u svakoj fazi lečenja.
Na žalost naši pacijenti oboleli od raka, najčešće ćute.”
Irinu su u njenom projektu podržali lekari.
“Lekarima je potreban glas izlečenog pacijenta. U suprotnom, kako dokazati da je rak izlečiv?
Pre dve godine Irina je vodila poseban “Centar za podršku pacijentima obolelim od raka.”
“Nažalost, naši bolesnici sa rakom ćute. Neko se palaši da svima prizna da ima rak. Neko misli da je rak zarazan. Drugi, ne mogu da vas pogledaju u oči, jer ste za njih već mrtvi.
Bilo koja osoba obolela od raka, priznaće vam: svi mi imamo prijatelje, koji saznavši da imamo rak, prestaju da komuniciraju sa nama.
Mediji često pišu i govore o tome koliko ljudi je umrlo od raka. A istina je da je ta ista osoba živela nekoliko decenija nakon dijagnoze, a niko to ne želi da shvati. Napisaće: umrli su od raka.
Čak i tada, 2011. godine, kada smo počeli da osnivamo grupe za podršku obolelim od karcinoma, od 30 ljudi, ja sam jedina bila spremna da razgovaram sa novinarima. Danas se nekoliko desetina ljudi kojima je dijagnostikovan rak usuđuju da govore u štampi.”
“Zašto mi je Bog poslao rak?
Vernik zna da je grešan. Ali on takođe zna da Bog vidi sve. Otuda razumevanje da ako vam je Bog poslao rak, isto vam je tako dao i snagu da se borite sa njim.
Zastrašujuće je kada se vernik razočara. Naš narod veruje da je vera poput osiguranja od bolesti i nesreće. A kada to ne uspe, oni prestaju da veruju. To sam videla više puta tokom lečenja.
Kada sam se prvi put razbolela, stalno sam se pitala: Zašto ja?Sećam se hirurga koji je mojoj majci i meni rekao da imam samo 5% šanse da sačuvam vilicu. Verovatno će morati da je ukloni sa karcinomom. Sećam se da sam čula mamu kako se moli, i kada sam se probudila iz narkoze, srećan glas hirurga: “Nasmeši se!”
Mama mi je kasnije rekla da je prosto znala da će mi spasti vilicu, jer se molila i čula je u podsvesti glas koji joj je rekao: “Sve će biti uredu!”
Često čujem žene kako se žale: “Uvek sam bilna uzorna i verna supruga i žena. Dobro sam odgajala svoju decu, idem u crkvu, pomažem drugima, a onda mi je Bog poslao ovu bolest? Zašto meni? Šta sam ja kriva?”
Ovo je obična ljudska slabost. Nema potrebe da se upoređujete sa drugima, vi ste sami odgovorni za svoj život.
Prestanite da se pitate: “Zašto? Zašto sam dobila bolest?” Za mene je ovo pitanje prestalo da postoji!
Ispada da je najvažnije šta će drugi reći o meni. Ljudi nikako da shvate da na ovom svetu svak ima svoju svrhu postojanja, a to nikako ne zavisi od toga šta drugi kažu o vama. Ljudi se oslobađaju odgovornosti za svoj život. Sa takvom psihologijom rak se ne može pobediti,piše Stil
Kada čovek prihvati sebe, prestane da se sažaljeva. Svaki dan svog života ispunjava sa smislom. Uvek čitajte nešto pozitivno, vodite pozitivne razgovore, uživajte u životu svaki momenat….”
