Zatvorski dani za Lukasa nisu predstavljali težak period. Šta više, lepo se odmarao tada i naspavao se.
“Nisam bio kod kuće kad su došli taj prvi put da me hapse sa šest, sedam džipova. Sa 30-40 naoružanih policajaca, na svu sreću. Hteli su da mi nameste da sam ja tražio štek-stanove za “zemunski klan”. Trebalo je da ubace kod mene u stan da nekog čuvam od njih, trebalo je da naprave da sam ja član “zemunskog klana”, i to im je bilo idealno i da onda ja kao ja ne izlazim iz novina, a da oni počiste sve okolo. Zahvalan sam im jer sam se odmorio i naspavao za ta četiri meseca. Bilo mi je lepo. Trenirao sam.
“Prvo sam bio u grupnoj sobi sa tri ili četiri čoveka, a onda su me prebacili u takozvani Hajat, gde su kao ove VIP ličnosti. Posle mesec i po dana su me vodili na suđenje, gde su me osudili na četiri meseca, i kad je trebalo da me puste do pravosnažnosti jer zakon predviđa za kazne kraće od četiri i po godine da se pritvorenik pusti kući, sudija je rekao da ostajem u pritvoru do pravosnažnosti. Tada me je tadašnji upravnik Aca Jovanović, mnogo dobar čovek, onako nervoznog i besnog sa suđenja, pozvao kod njega i pitao me: “Je l’ ćeš da se žališ?” Kad sam rekao da hoću, podučio me je da to ne radim jer bih ostao u ćeliji, a ako se ne žalim, rekao mi je da će me već sutra poslati u zatvor u Padinsku Skelu, gde ću imati kakvu-takvu slobodu. Oni koji su me strpali u zatvor nadali su se da ću se žaliti i da ću narednih dva i po meseca živeti u paklu CZ. Tamo vidiš parčence neba pola sata u toku dana kad šetaš među zidinama. Četiri meseca u stanju je tragedija, to nisu normalni uslovi i zato postoji neki predlog da se pritvor u kaznu uračunava kao benificirani staž”, ispričao je Lukas,prenosi Kurir
