Sedam dana nakon rođenja, čim su napustile bolnicu, Zoricu je majka stavila u torbu i bacila niz obalu rijeke.
“Bacila me je kao smeće i nikada se nije pokajala zbog toga”, svjedoči Zorica u njemačkim medijima.
Nije moralo tako da bude jer, kako kaže Zorica, osoblje klinike je, uvidjevši u kakvom je stanju njena majka, ponudilo pomoć.
“Osoblje klinike ponudilo je majci da me ostavi tamo. Ona nije bila spremna za bebu, nije imala nikakve stvari i opremu za mene”, kaže Zorica za “Blic“.
Majka, ipak, nije pristala na pomoć već je stavila Zoricu u torbu, zatvorila je i ušla u taksi. Odvezla se do obale rijeke Lek.
“Torba je pala dva metra niz obalu rijeke Lek, ali nije upala u vodu. Grmlje me je spasilo”, svjedoči Zorica.
Beba je u torbi bila na obali par sati, a onda su je spazili prolaznici – majka i sin.
Zoričina majka uskoro je uhapšena. Izjavila je da se kaje, a iz zatvora je puštena poslije godinu dana. Kako piše “Bild”, nakon toga, Zorica je vraćena majci, a kada je imala tri godine, brigu o njoj preuzeo je otac.
Dugo Zorica nije znala ni ko joj je majka ni šta joj je uradila. Onda je riješila da počne da istražuje, i čitajući lokalne novine, saznala je dosta toga.
2003. godine pronašla sam je preko oglasa novina u Srbiji i otišla sam tamo. Našle smo se lice u lice nakon toliko godina.
“‘U šta buljiš, zar me ne prepoznaješ?’, pitala me je. To je bio posljednji put da sam srela majku”, rekla je Zorica, koja ni danas nije dobila odgovor na pitanje zašto je majka pokušala da je se riješi, i to na takav način.
