“Gledam svog divnog muža dok razgovaramo o svakodnevnim stvarima. Razmišljam koliko je dobar prema meni, koliko sam srećna sa njim i uz osmeh se glasno zapitam da li je moguće da smo uspeli…
Bilo je proleće 1991. godine. Zagreb. Ja student u studentskom domu, njega upoznajem kao druga momka moje cimerke, takođe student. Nervira me jer mi tera inat dok pričamo o sportu, upropasti nam žurku jer pušta muziku koju većina ne sluša, ponaša se kao da me ne primećuje.
Iz tog istog inata plešemo i tako počne naša ljubavna priča. Naša ljubav. Velika i čista, na prvi pogled nemoguća jer on je Hrvat, a ja Srpkinja. Ne zanima nas što sve miriše na rat, što pokušavaju da nas truju i razdvoje.
Ipak, razdvaja nas moj povratak u rodnu zemlju, nemogućnost da održimo kontakt jer više ni telefonske veze ne postoje, to što smo previše mladi da budemo jači od svega. Patimo.
Prolaze godine, ne znamo ništa jedno o drugom, ali ja ga čuvam u srcu i glavi, u fotografijama, sitnim poklonima, bioskopskim kartama, dnevniku. I dalje ne veruje da sam sve to sačuvala.
Nalazim ga, a kako drugačije nego preko društvenih mreža, nakon 24 godine. Na fotografiji ON, isti, zgodan, nasmešen, opušten, zauvek moj jer ga tako pamtim. A od glasa, kada ga ponovo čujem, strujni udar!
Susret nakon toliko godina …. Emocije toliko jake, kao da smo se juče razdvojili. Primećujem nekoliko sedih u njegovoj plavoj kosi i sitne bore oko očiju, još je zgodniji i šarmantniji. Nadam se da on moje ne primećuje.
Za sve te godine ostvarili smo se i kao roditelji i kao uspešni poslovni ljudi, život nas je pripremio za Nas. Sve što nas je razdvojilo, sada je daleka prošlost, deca su nam odrasla i samostalna su.
Vreme je za Nas!
Veoma brzo donosimo odluku da nastavimo život zajedno i evo nas …. Konačno smo se venčali (nije da me nije zaprosio i te davne 91.), imamo svoj stan i svog psa, deca nas posećuju, roditelji su oduševljeni što smo srećni, a mi … putujemo, uživamo, volimo se svakog dana sve više i jače i iznova se uveravamo: Da, moguće je, uspeli smo!”, piše “Blic“.
