Ova situacija se uglavnom dešava jer su roditelji u negaciji i pokušavaju da racionalizuju situaciju i ono što im je pred očima pokušavaju da prenebregnu ili pripišu nečemu drugom – pubertetu, buntovništvu, letargiji ili prosto “tim godinama”.
Narkotici se prema efektima dele na dve podgrupe: stimulante i depresante. Prvi izazivaju nalet energije i euforije, praćen ubrzanim pulsom i porastom telesne temperature, dok depresanti imaju potpuno drugačije efekte. Ove psihoaktivne supstance su poznate po smirujućem dejstvu na organizam, javlja se nalet prijatne toplote i smirenosti, a usporava se i rad velikog broja vitalnih organa.
U stimulativne droge spadaju kokain, ekstazi, spid, metaamfetamini, dok je najpoznaija i najprisutnija iz depresantnog opusa – heroin.
U zavisnosti od vrste narkotika koju osoba konzumira, neželjeni simptomi mogu biti različiti. Ipak, postoji nekoliko prepoznatljivih znakova koji nesumnjivo ukazuju na zloupotrebu psihoaktivnih supstanci.
Što se fizičkih simptoma tiče prisutne su jako proširene zenice, osetljivost na svetlost i razdražljivost – u slučaju stimulativnih droga, dok depresantne droge daju osećaj letargije, otežanog govora (kao da je osoba pijana), usporenosti, a zenice su jako skupljene.
Život čoveka/deteta navučenog na drogu svodi se na jedu jedinu stvar – kako da dođe do nove doze. U toj potrazi neće prezati ni za jednim sredstvom – lagaće, varati, manipulisati, krasti stvari i novac iz kuće, ali i pribeći kriminalnim radjama, kada ostali resursi presuše. Takođe svi do jednog počeće da zapostavljaju dotadašnje obaveze, a njihovi odnosi sa okolinom i porodicom kaliraće i zahladneti, počeće da se kriju i šunjaju po kući, zaključavaće se u sobu, spavati znatno duže nego inače, a mogu se desiti i iznenadni ispadi besa, bez konkretnog povoda. Nivo empatije kod korisnika narkotika pada na minimum i neće ih doticati ništa što se deđšava oko njih, kao ni posledice koje trpe njihovi najbliži.U izuzetnim slučajevima, može proći i po nekoliko meseci, ili čak godina, pre nego što najuži članovi porodice shvate šta se dešava. Mali znakovi koji upućuju na prisustvo narkomanije ipak uvek postoje, ali mnogi svesno ili nesvesno odlučuju da ih ignorišu.
Kada su mladi ljudi upitanju, oni često veruju da im članovi porodice nešto duguju, a da oni sami nisu dužni da na bilo koji način to uzvrate. Potez u kome roditelji najčešće greše jeste što misleći da što više ustupaka i tolerancije učine detetu koje se drogira, ono će shvatiti i urazumiti se, a to potpuno suprotno-dodatno pogoršava situaciju.
Na sve sugestije, molbe i predloge oni reaguju burno i sa negodovanjem, a potrebna je izrazita volja, zajedništvo i istrajnost i rešenost svih članova porodice da se dete izvučete iz ralja narkomanije i postigao dugoročan uspeh, bez recidiviranja.
Dakle, ako možemo da sumiramo simptome karakteristične za zloupotrebu narkotika, možemo reći da su oni najočigledniji – laganje, skrivanje i zataškavanjeloših navika, gubitak volje, sklonost konfliktu, promenjivo raspoloženje, uspeh u školi postaje lošiji, dete ima novo problematično društvo, nezainteresovanost za zbivanja oko sebe i potpuna indiferentnost u odnosu na ljude do kojih im je bilo stalo (majka, otac, brat, sestra) i ono šta se sa njima Takođe, ako primetite sklonost ka asocijalnom ponašanju gde se dete zatvara u sebe i izbegava kontakt sa članovima porodice i vršnjacima, to može predstavljati još jedan jasan znak upozorenja.
Prilikom konfliktnih situacija koje se javljaju sa drugim članovima domaćinstva, narkomani uvek smatraju da su u pravu i nipošto neće odustati od svog stava, ma koliko bizarno zvučao i ma kmoliko ga druga strana činjenicama demantovala,. Skloni su egocentričnim oblicima ponašanja – ne prihvataju savete svojih najbližih, a često čak i najdobronamernije sugestije shvataju kao lični napad.
Kada su fizičke promene, nastale usled narkomanije, u pitanju, možemo izdvojiti gubitak na težini, tremor (drhtanje) ruku, pojačano znojenje, naleti iznenadne pospanosti, hronični umor, tamni podočnjaci oko očiju, krvarenje iz nosa (ukoliko se droga uzima ušmrkivanjem), svrab nosa i regije lica i glave, kijanje, blagi problemi sa disanjem i kašalj, koji postaju ozbiljniji kako tolerancija organizma na narkotike raste. Sa pragom tolerancije raste i količina droge potrebna da se dobije željeno izmenjeno stanje uma, što sa sobom donosi veliku opasnost od predoziranja, jer mozgu je potrebno sve više i više narkotika kako bi došao u željeno stanje, a telo, pogotovo srce, trpe ogroman pritisak i preopterećenje.
Kada su u pitanju narkotici koji se unose primarno ubrizgavanjem u krvotok, nije potrebno dugo vremena pre nego što se primete znaci fizičkog propadanja. Pojedinci u početku obično nose vrećastu odeću i izbegavaju majice kratkih rukava kako bi sakrili tragove igle, ali njihova zavisnost retko kada prolazi neopaženo.
Bilo da je u pitanju jedan ili drugi tip narkotika, ekstremna zavisnost se vrlo brzo razvija, a sa njom i rezistentnost, zbog čega narkomani uzimaju sve veće doze psihoaktivnih supstanci, a rizici postaju otkazivanje bubrega, tahikardija, slabljenje srčanog mišića, otkazivanje funkcija jetre, slabljenje moždanih funkcija i konačno, u najgorim situacijama i ako se na vreme ne reaguje – smrt kao konačan ishod,piše Stil
