Nekad se nije moglo dobit lako. Bosanac je moro da se dovija ko majmun, da se izvija ko kovrđava kosa, pretvara u daždevnjaka na plaži, sad je šlauf sad dušek ako treba sad palma sad magare s kojim se slika, samo da dobije.
Nekad je moro znat svirat gitaru, pjevat „Jedina moja“, pratit kući, branit od nasilnika, čuvat od konkurencije, a sve nizašta. Ona ne da pa ne da!
Zato je dobri Bosanac probe vršio na uspaljenim Švabicama, jedrim Čehinjama, tješio se sa susjetkama, malo-malo pa u Trst po farmerke i Talijanke…
Moro je da se sjeća godišnjica, mjesečnica, satnica, materinog rođendana, omiljenih kolača, moro je i sestru do škole vodat i brkatu jaranicu do kuće pratit, tati mijenjat svjećice na autu, nosit cekere s pijace…
I sve to i još više od toga, a ništa. Ona bi dala al ne smije. Ima stari njen da ga kroz šake provuče.
Moro je da obeća da će je ženit, nije smio da slaže, nije smio da izda, nije smio da bude viđen i s kim drugo. Nije smio da se kurči, nije smio imat pivu u ruci. Moro je da se pokaže sposobnim, da zaradi, da sluša starije, da bilo čiju nenu prevede preko pješačkog, da igra s djecom lopte da se vidi da je dobar. Moro je da krampa i na akcijama i ovako – moro je mijenjat crjepove na svačijem krovu i ploču izljevat na svakoj kući u mahali.
I opet ne bi dobio – osim čašu razmućenog ružinog himbera i možda komad pite.
Taman kad je vidio šansu da ga promehengla poslije tri godine upornog dovijanja, gurbetluka i služenja, nesretnik dobi poziv za vojsku. I zaglavi na straži pored Prizrena.
Atomski slijeva-atomski zdesna, hem je šeno hem od 3. jula ni pisma, ni slova – nit se javlja nit mu mala dolazi. Stigo je tačno na vrijeme – na vjenčanje. Vidi hudnik da je ploču izljevo za drugoga.
Al zato 2020. godine, selfi, oni goli, drugi sat od upoznavanja – ona se već treći put penje na njega, on utrno. Ne daje znake života. Ona ga kandžija. Ona na njemu, on za infuzije.
On se obaljestio.
Ne zna frajer ni gdje je, ni s kim je, koja ga je sad safatala, čiji je stan, koja je godina, đe radi. Zna samo da ga je naka u helaćkama pokupila….
I ide to samo od sebe. Baš jučer na poslu, čovjek pošo da ga baci, pio puno vode na sastanku, ova ga s drugog odjeljenja u muškom WC-u safata, odradi ga, dok se okreno – žene nema. Gdje je žena – nema žene. Ne zna ni ko je, a svašta bi joj se nagovorio!
A jutros, samo što je stao pored printera da sačeka isprint, navali se na njega naka s tonerom u ruci – ne zna on ni ko je, al kako ga ona poleže izađe papir njegovih dlakavih guzičetina.
Nije mu do života.
Konto je te noći da ne iziđe da ne bi opet fasovo. Krenuo kući i samo što je ugasio auto na parkingu, taman da pređe do stana, spopade ga naka napast, baci u njega silikone, presamiti ga, izdrnda ga i sve govori: – Šaraj, šaraj Almase! Zadnje što je čuo bio je zvuk štikli koje se udaljavaju.
Šta je ovo, ljudi moji, je li ovo nakav virus?!
Jadnik se četveronoške otetura do apoteke da kupi brufen, gazu, jekoderm i C vitamin, da se malo davraniše, kad samo što je promilio glavu kroz onu šubu, napasnica ga provuče i tu se on pobuni: „Stani ženska glavo, šta ti je! Dosta mi je! Al ona ga spoprnja na pod i očas posla ga otrese, još mu reče: Safet je bolji! I baci mu Afričku šljivu: Ovo te časte Apoteke Sarajevo!“
Šta vam bi Bosanke drage?!
Đe je romantika? Đe je ne možeš do nje doći, đe je nedostupna, đe je zauzeta, đe je stari joj ne da, đe je prebit će te brat, đe je ne dam, đe je ne dam, đe je ne dam!!!!
Đe je moram učit, đe je potrudi se, đe je ne mogu sad, đe je hajd za vikend, hajd kad odu starci, đe je prvo mi reci da me voliš, jesam li ti jedina? Đe je imaš li koga, jesi li oženjen, jesi li slobodan, zauzet, imaš li djece, imaš li kakvu boleščinu, đe je jesi li odavde. Đe je kino, đe je kino, đe je kino?!
Đe je hajd’ da ti upoznam roditelje, đe je moraš me prvo ženit. Đe je hoćemo li sutra opet, hoćemo li ozbiljno, hoćemo li zvanično.
Đe je dvije tramvajske do tebe, đe je mukabela, đe je akšam kod hafiza, đe je randevu kod Ćumeza, đe je kupi mi cigare, đe je čeko sam te pola sata, đe je koga to gledaš, đe je nije ti on nikakav jaran – on bi te prislonio. Đe je s kim si bila na kafi, đe je nemoj mi kolutat očima, đe je da te nisam više nikad vidio da prolaziš mojom ulicom, đe je vrati se, đe je ostani, đe je vrati se, đe je ostani…
Đe je nemoj me peglat, đe je ko te šta pito, đe je ostavi mi staru na miru, đe je nije Šejla dobro vidjela, nisam to bio ja. Đe je nek se dijete zove kao ja, đe je do groba, đe je nikad niko kao ti, đe je kozo, đe je konju, đe je halal ti bilo, đe je ako te pitaju za nas…Đe je neka si, đe je moj si il’ te neće bit, đe je kad si došla kući, đe je kad si došla kući, đe je kad si došla kući…,prenos Azra.
Đe je hoće li u ovom gradu ikad sunce zasjat kako treba? Đe je Nedime dragi šta nam ovo rade? Đe je đe si generacijo? Đe je čekat ću te moja Buco kraj Prve gimnazije?
Đe je ako ima bolje, široko ti toplo polje… Đe je ako sad pređeš taj prag….tu ti je i kraj…
Đe je nazvala sam te da ti kažem da ti ne padne napamet da me više ikad zovneš…
