Njegov otac, Pavle Jakšić, bio je komandat Sedme banijske udarne divizije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom Titom.
Bitka na Sutjesci, koja je trajala od sredine maja do sredine juna 1943. godine, uz Neretvu, važi za jednu od najvećih borbi koje su partizani vodili tokom Drugog svetskog rata.
„Proboj partizanskih snaga sa Sutjeske odgovara čudu”, ističe odgovorni urednik nedeljnika „Vreme” Filip Švarm za BBC na srpskom.
Istorija i sećanja
Istorijski izvori ne slažu se oko tačnog broja učesnika bitke, ali nema dileme da je vojska Sila osovine bila višestruko nadmoćnija.
Između 17.000 i 22.000 partizana bez motorizovane opreme, među kojima je bilo mnogo ranjenika i tifusara koji nisu mogli da se bore se, uz velike gubitke, izvuklo iz obruča od oko 127.000-150.000 dobro opremljenih nacističkih vojnika, njihovih tenkova i avijacije.
Sa 7.000-7.500 poginulih boraca, ovo je ujedno i najveće masovno stradanje partizana tokom Drugog svetskog rata.
Jakšić, prema pričanju oca, navodi da bi Nemci predveče obustavili ratna dejstva i išli na spavanje, a ujutro rano bi nastavili.
Pavle Jakšić je iskoristio zatišje da pošalje izvidnicu.
„Shvatili su da su skoro potpuno opkoljeni i da će, imajući u vidu prednost u ljudstvu koju su Nemci imali, ostati zatvoreni u obruču”, navodi Boško Jakšić.
Međutim, Pavle Jakšić je saznao da postoji još jedan mali potez kroz koji su se partizani još mogli izvući.
„Moj otac je procenio da će bitka biti izgubljena ako budu čekali do jutra i, protivno komandi Vrhovnog štaba, naredio svojoj diviziji pokret preko noći”.
Drugim komandantima, Koči Popoviću i Savi Kovačeviću „poslao je kurire da jave kako je krenuo”.
„Koča Popović, komandant Prve divizije, krenuo je za njim”, dodaje Jakšić. Divizija pod njegovom komandom prva je probila obruč na Sutjesci.
Ostalo je istorija, u kojoj nije bilo mesta za Pavla Jakšića, koji je preminuo 2005. godine.
Spomenik na Tjentištu
„Evo Jože [Josipa Broza Tita], evo mene, a ovo su makete”, govori za BBC na srpskom 92-godišnji skulptor Miodrag Živković, autor spomenika na Tjentištu, dok u studiju u Beogradu pokazuje fotografije sa predstavljanja makete na prostoru gde je danas spomenik.
Živkovićeva „Bitka na Sutjesci” postavljena je 1971. godine.
Maketa spomenika, koju je načinio u studiju u kojem i danas živi i radi, proputovala je brojne zemlje i muzeje.
Danas stoji na izdvojenom mestu u vajarskoj radionici, gde Živković i dalje stvara.
Izgradnju i otvaranje spomenika najviše pamti po velikoj slobodi koju je imao.
„Imao sam neograničena prava da radim šta god hoću”, seća se Živković.
To se odnosilo i na potpuno slobodu u oblačenju, čak i u najzvaničnijim prilikama.
„Jedini smo Tito i ja bili čudno obučeni [na otvaranju spomenika]”, kaže.
„On je nosio neku čudnu uniformu, a ja nisam sako imao, nego sam nosio džemper i nisam nosio mašnu nego ešarpu. I ljubičaste pantalone. I to sam sve smeo jer sam ja umetnik”, smeje se Živković.
A zašto originalna maketa nije u muzeju?
„Mnogo mi je draga i mogu da je pozajmim za prikazivanja, ali ne mogu da je dam.
„A kad ja umrem neka nose”.
‘Cunami koji je pretio da potopi’ partizane
Filip Švarm i Milovan Pisarri se slažu da je, bez obzira na težinu borbe, velike gubitke i činjenicu da su mnogi ranjenici morali biti ostavljeni, Sutjeska predstavlja najvažniji uspeh partizana u Drugom svetskom ratu.
„Činjenica je da Vrhovni štab nije na vreme shvatio opasnost opkoljavanja”, kaže Švarm.
„Ali, činjenica je i da su se suočili sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji je raspolagao i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom, o čemu partizani nisu moigli ni da sanjaju”.
On ocenjuje da su komandanti, uz otežanu komunikaciju, pred „cunamijem koji je pretio da ih potopi”, uspeli da ostanu jedinstveni, da izađu iz obruča i pobede, a da se nijedna partizanska jedinica nije predala.
„Cena slobode je uvek skupa i plaća se u onome što je najvrednije, a to su ljudski životi”, zaključuje Švarm.
Pisarri dodaje da je pobeda na Sutjesci uto značajnija što je međunarodno profilisala partizane kao vojnu silu, pa Saveznici „od tog trenutka podržavaju samo Tita i partizane i više se ne dvoume oko četnika”.
Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
Rade Končar uzvraća udarac: Gde je antifašizam danas
Kako se zemlje u regionu sećaju Sutjeske?
Bitka na Sutjesci je u godinama posle Drugog svetskog rata bila jedan od nosećih stubova jugoslovenstva.
Glavni razlog za to, objašnjava za BBC na srpskom beogradski istoričar Milovan Pisarri, jeste činjenica da su se na Sutjesci protiv Nemaca zajednički izborili svi narodi bivše Jugoslavije.
„Osnovni stav današnje politike u zemljama bivše Jugoslavije je antikomunizam i antijugoslovenstvo, a Sutjeska predstavlja apsolutnu suprotnost i jednom i drugom”, kaže Pisarri.
Nakon raspada Jugoslavije, države u regionu zauzele su svaka svoj odnos prema sećanju na Sutjesku i njenom obeležavanju.
Pisarri podseća da sa Sutjeskom, ali i sa komunističkim nasleđem generalno, „postoji tendencija da se ono potiskuje, a kada se ne potiskuje, onda se obavezno nacionalizuje”.
Dok su neformalne struje poput antifašističkih saveza i posle rata nastavile da sarađuju i zajednički obeležavaju 16. jun kao godišnjicu pobede, regionalni političari ne sreću se na Tjentištu.
Delegacije iz zemalja regiona smenjuju se i polažu vence tokom prve polovine juna.
Politički predstavnici Srbije i Republike Srpske već nekoliko godina unazad to čine zajednički, uz učešće Ambasade Rusije. Ove godine su to učinile 13. juna.
„U Srbiji ćete često čuti ko je to srpska pobeda, da je poginulo najviše Srba i slično. Isto tako u drugim zemljama regiona”, navodi Pisarri.
Međutim, zagrebački istoričar Tvrtko Jakovina smatra da glavni razlog za nacionalizovanje bitke u Hrvatskoj ne leži u broju poginulih Hrvata.
„U Hrvatskoj je naglasak na tome da je reč o „hrvatskoj bici” samo zato što je to jedini način na koji se ta bitka može uopće akceptirati kao nešto što bi, eto, ipak bilo nemoguće potpuno odbaciti. To je jedini razlog”, kaže Jakovina za BBC na srpskom.
Jakovina podseća da je vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ) osnovao niz visokih partizanskih oficira i jugoslovenskih političara.
„Taj dio HDZ-u ne paše i od tog nasljeđa se nastoji odmaknuti”, dodaje Jakovina.
Istoričari u regionu slažu se da spisak imena poginulih nedvosmisleno potvrđuje da je najviše poginulih boraca bilo iz Dalmacije – između 3.000 i 3.500 od više od 7.000 poginulih.
Pre dve godine, pred 75. godišnjicu Sutjeske, potpredsednik Socijaldemokratske partije Hrvatske Ranko Ostojić izneo je predlog da Sabor bude pokrovitelj obeležavanja na Tjentištu.
Predsedništvo Sabora odbilo je da stavi predlog na razmatranje.
„Prijedlog je odbijen bez valjanih argumenata”, kaže Ostojić za BBC na srpskom.
„Njihovo obrazloženje je da Sabor ne može biti pokrovitelj u drugoj državi. Kada se radi o Blajburgu, to očito nije problem”.
Jakovina podseća da je predsednik Vlade i HDZ-a Andrej Plenković prošle godine poslao venac na Sutjesku, što je Savez antifašista Hrvatske „ocijenio kao mikroskopski pomak koji one koje doro lsušaju i pažljivo gledaju”.
„Ja se bojim da nemam tako istančano uho i oko”, zaključuje Jakovina.
Ove godine, cveće na Sutjesku je po prvi put je položio izaslanik predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, i to 9. juna, zajedno sa delegacijom SABNOR BiH.
Da se godišnjice i događaji iz Drugog svetskog rata u Crnoj Gori nisu u prvom planu primećuje i podgorički istoričar Radenko Šćekić.
On kaže da „Drugi svetski rat nije u fokusu ni medija, ni literature”.
„Od 2006. godine, Crna Gora se usmerava na evroatlanstke integracije, tako da se dešavanja iz Drugog svetskog rata dodatno potiskuju; ili se stavljaju u centar pažnje na nekoliko dana, ukoliko su korisne određenoj političkoj opciji”, zaključuje Šćekić.
Kako je iz Saveza udruženja boraca i antifašista Crne Gore rečeno za BBC na srpskom, izaslanici predsednika Crne Gore će na Sutjesku izaći 20. juna, zajedno sa članovima saveza antifašista iz Hrvatske, Slovenije, Severne Makedonije i BiH.
Zbog epidemije korona virusa, broj prisutnih se ograničava, pa masovnog okupljanja neće biti.
Zašto je istorija potisnula Pavla Jakšića?
Boško Jakšić kaže da je stav njegovog oca prema Sutjesci „značajno pomogao da kao general-pukovnik bude penzionisan sa 48 godina, što nije bilo uobičajeno”.
On navodi da se Pavle Jakšić bavio se proučavanjem ratovanja i došao do zaključka da su Sutjeska i Neretva bila dva najveća promašaja partizana tokom Drugog svetskog rata.
Bitka na Neretvi: 50 godina od filma koji je doveo Holivud u SFRJ
Valter se vraća u Sarajevo – u muzej
„Partizanski način ratovanja podrazumeva male odrede i veliku mobilnost, dok se ovde velika koncentracija snaga našla na jednom mestu, što ih je dovelo u opasnost.
„Otac je isticao da su partizani pretrpeli najveće žrtve na Neretvi i Sutjesci, koje su proglašene za epopeje ratovanjnja.
„Napisao je da rat jeste dobijen i da treba slaviti pobedu, ali da to ne znači da nije bilo grešaka, te da su Sutjeska i Neretva bile najveće greške”.
Do prevremenog penzionisanja Pavla Jakšića nije doveo samo njegov stav o Sutjesci, navodi njegov sin.
Takođe je pomogla knjiga „Savremeni rat”, koju je 1961. štampala izdavačka kuća Vuk Karadžić.
U ovoj knjizi, prepričava Boško Jakšić, njegov otac usprotivio se uvođenju opštenarodne odbrane i civilnom naoružavanju, ističući da je naoružavanje u republikama stvorenim po etničkim linijama uvertira u građanski rat.
„To se pretvorilo u diretkan sukob sa Josipom Brozom”, objašnjava Jakšić.
U godini kada će otići u penziju (1962), Pavle Jakšić je učestvovao u osnivanju Instituta za fiziku i predavao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.
A onda su usledile godine „potpune izolacije”.
„Vi ste kužni”, priseća se Boško Jakšić. „Telefon ne zvoni mesecima, niko ne dolazi, svi zaziru”.
Dodaje da je Koča Popović bio jedan od retkih koji se „nije plašio da će mu neko zameriti što dolazi kod mog oca”.
Boško Jakšić kaže da je imao 13 godina kada su u ložionici porodične kuće pronašli „veliku skalameriju za prisluškivanje za koju su ocu javili prijatelji”.
„Pozvali smo policiju i oni su to odneli”.
Pavle Jakšić sahranjen je pod zvezdom 2005. godine, ali ne u Aleji zaslužnih građana gde mu je pripadalo da bude sahranjen kao narodni heroj Jugoslavije.
„Nije hteo. Sam je kupio parcelu na Novom groblju i tu smo ga sahranili”, dodaje Jakšić.
Sporni rukopis o Sutjesci dugo nije mogao u štampu. Na kraju je izašao 1990. godine, u sklopu „Memoara” koje je štampala izdavačka kuća „Rad”.
Međutim, narodi u regionu već su bili zauzeti novim ratovima.
Prvi Titov snimak – Screenshot/YouTube
„Sutjeska je danas višestruko izdana”
Danas, trideset godina od početka raspada Jugoslavije, „svjedoci smo permanentnih revizionističkih ataka kojima se partizanska borba nastoji svesti na mononacionalnu perspektivu i etnički ekskluzivitet”, smatra novinar sarajevskog lista „Oslobođenje” Đorđe Krajišnik.
Osim toga, dodaje, „deklarativan odnos prema događajima kao što je Bitka na Sutjesci, koji baštinjenje antifašizma vidi jedino kao zašećerenu jugonostalgiju i mahanje Titovim slikama, sada također postaje veliki problem, koji guši emancipaciju naše antifašističke ideje danas”.
Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
Kako je Miki Maus pekao rakiju i slušao Radio Beograd
„Mislim da je Sutjeska, kao u ostalom i mnoga druga mjesta koja su simboli antifašističke borbe jugoslovenskih naroda, danas višestruko izdana”, kaže Krajišnik.
„O antifašizmu možemo govoriti jedino kao o jugoslovenskom, njegovo nasilno razdvajanje na navodne etničke posebnosti i ekskluzivitete dovelo nas je do tačke u kojoj se i u udžbenicima, i u javnom prostoru odomaćila kriptoteza o dva antifašistička pokreta, čime se otvorio prostor za rehabilitaciju kvinslinških pokreta i njihovih vođa”.
Istoričar Milovan Pisarri slaže se nacionalizacija pokreta otpora dovodi do zabuna.
„Revizionisti že reći Sutjeska je primer da kako su četnici bili antifašisti, jer su ih Nemci na početku bitke razoružali nekoliko hiljada članova četničkog pokreta u Crnu Goru”, kaže on i dodaje da je to „tipično revizionistički pristup”.
Pisarri objašljava da su Nemci razoružali četnike jer su mislili da bi ovi mogli da se pridruće Saveznicima i ističe da nisu streljani već poslati u radne logore, te da su neki članovi četnikog pokreta nakon logora od nacista dobili odlikovanja, poput Pavla Đurišića.
„Mi nemamo ništa od antifašizma kao jednom godišnje izgovorene parole”, ističe Krajišnik.
„Sutjeska i njen komadant Koča Popović nas imaju mnogo toga naučiti o borbi za slobodu, ali mi moramo na tim temeljima graditi antifašizam primjeren izazovima našeg vremena”.
„Ona treba biti mjesto gdje ćemo graditi nove pokrete i otkrivati nove ideje, koje će početi iznova unositi luču u naš postjugoslovenski mrak i tjerat povampireni naci-fašizam”, zaključuje Krajišnik.
Iz Saveza antifašista Crne Gore i istoimene organizacije u Hrvatskoj u razgovoru za BBC poručuju da „sve članice bivše Jugoslavije imaju pravo na svoju budućnost, ali da ne smemo da zaboravimo prošlost”.
Za Nemanju i Milenu, nedavno svršene studente iz Beograda, Sutjeska je više kao nešto „iz prošlog veka”.
„Ne znači mi ništa posebno, čak nisam sasvim sigurna zašto je ta bitka tako važna”, navodi Milena.
„Najviše sam o tome čuo zbog filma i Bate Živojinovića”, priznaje Nemanja.
16. juna navršava se 77 godina od pobede partizana nad Silama osovine u kanjonu Sutjeske.
Kako su potopljeni nemački brodovi na Dunavu i šta će njihovo vađenje otkriti
Dojava naciste koja mi je spasila baku i dedu
Učesnik bitke, istoričar i akademik Vladimir Dedijer, zapisao je u svom ratnom „Dnevniku” (Jugoslovenska knjiga, 1950) da je tog dana bila sreda.
„Izgleda da smo se konačno otkačili od neprijatelja. Ni avijacija više ne dejstvuje. […] Spuštamo se u [selo] Mrkodol. Tu zatičemo Vrhovni štab. Drugovi 48 sati ništa nisu jeli, jer se komora bila zagubila”.
Četiri dana kasnije, Dedijer je na Sutjesci sahranio suprugu Olgu, lekarku, koja je preminula od posledica ranjavanja.
„Stezao sam u ruci njen sat koji sam poneo za Milicu [njihova ćerka]. I potekoše mi suze, jedna, dve – čitav potok”.
