Mozak je jedini organ koji do kraja života ne gubi sposobnost da se mijenja, izračunava i kontroliše hiljade operacija u sekundi, od kojih se većina dešava na nesvjesnom nivou: varenje hrane, treptanje, pokretljivost crijeva…
Zamislite samo: trebalo je više od 40 minuta jednom od najmoćnijih kompjutera na Zemlji da reprodukuje tačno jednu sekundu moždane aktivnosti.
Ali čak i uz svu nevjerovatnu jedinstvenost, plastičnost i sposobnost samoizliječenja, procesi regeneracije u mozgu idu mnogo sporije od destruktivnih promena. Ne možete ih nazvati sprinterima.
A pošto proces starenja svake osobe počinje u različito vrijeme i odvija se različitom brzinom, mozak je došao do načina da nam pošalje signal da mu je potrebna pomoć. Nažalost, ne uspjevamo uvijek da ih pravilno protumačimo, pa se prema njima često odnosimo olako, samo ubrzavajući degradaciju mozga.
Danas ćemo pričati o 3 znaka koja nam mozak šalje a znače da je proces samouništenja neurona počeo:
“Ne želim da kuham”
Od cijelog životinjskog svijeta se razlikujemo ne samo po sposobnosti da govorimo, razmišljamo, sanjamo, već i po sposobnosti da kuhamo hranu. Možemo slobodno reći da nas je vatra učinila ljudima! Bilo da smo dobri ili loši u kuvanju, svejedno, svi u jednom periodu života kuhamo.
Ali sa godinama, mnogi počinju da primećuju da ne mogu da spremaju ni najelementarnija jela, a negde je nestala i želja da sebe i svoju porodicu razmaze nekim novim, originalnim jelima.
Ovo je jedan od znakova usporavanja procesa u prefrontalnom korteksu i početka starenja mozga. Pošto ona kontroliše sve kognitivne funkcije osobe, uključujući praksu – sposobnost da bude svjestan, kontroliše radnje i pravi svrsishodne pokrete. Ali ovo je ono što koristimo u procesu kuhanja.
O tome je početkom 20. veka pisao kanadski neurohirurg Vajlder Grejvs Penfild u svojoj knjizi „Tajne uma”.
Dok kuhanje, s druge strane, podmlađuje mozak, poboljšava pamćenje i podstiče inteligenciju. I ovo je naučno dokazana činjenica, neke novije generacije se rađaju potpuno “imune” na kuhanje. Naučnici kažu da je kod takvih ljudi čak i struktura mozga drugačija.
Gomilanje
Postoji još jedan veoma uočljiv znak starenja: ako odjednom osoba koja u sebi nikada nije primetila strast gomilanja, osjeti nemogućnost da se rastane od nepotrebnih stvari, počne da zasipa svoju kuću kutijama u kojima je prašina „draga kao sjećanje“, vrijeme je za razmišljanje…
Ovo je jedan od znakova degenerativnih promjena i smanjenja broja neuronskih veza u korteksu frontalnog režnja desne hemisfere. Ona je ta koja kontroliše našu sposobnost da racionalno razmišljamo, djelujemo i donosimo odluke.
Čim se aktivnost ovog dela mozga smanji, gubimo sposobnost da objektivno procijenimo stvarnu vrednost ove ili one stvari. I, kada odlučujemo da li da nešto bacimo ili zadržimo, u većoj meri se fokusiramo na emocije, a ne na um.
Nerviranje kao stil života
Svako od nas drugačije reaguje na sve vrste nevolja: neko lako otpušta probleme, a neko odmah pada u očaj.
Ali bez obzira na to koliko smo različiti, najčešće je loše raspoloženje, izlivi agresije i želja za izbacivanjem nervoze povezan sa stresom, nestabilnom hormonskom pozadinom, poremećajem u ličnom životu itd. … I, naravno, u ovome ima istine.
Ali ako negativne emocije postanu dio svakodnevnice, vreme je da razmislite o tome.
Tako mozak signalizira da mu resursi ponestaju, nivo “hormona zadovoljstva” dopamina je smanjen u prefrontalnom korteksu i striatumu, a neuralne veze u levom frontalnom režnju, koji kontroliše pozitivne emocije, su oslabljene.
Upravo je sposobnost da ostanete smireni jedan od glavnih markera aktivnog rada mozga.
A ako, čitajući članak, pronađete jedan od ovih znakova u sebi, ne treba da se uznemirujete. Ovo je samo razlog da se setimo da mozak, kao najvrjedniji organ u našem tijelu, voli da razmišlja. Zato ga nemojte lišiti zadovoljstva, opteretite ga pametnim knjigama i vežbama, novim saznanjima i pozitivnim emocijama. A zauzvrat će vam sigurno dati mladost i dobro raspoloženje. prneosi “Novi“.
