Romantične večere u skupim restoranima ili studentski doručci u pekarama bi nakon ovog teksta mogli opasno da vam se zgade, s obzirom da je izvjesna Milana otkrila zastrašujuću istinu koja se dešava u kuhinjama ovih objekata.
Naime, Milana i njen bivši dečko su dugo vremena radili kao kuhari, odnosno pekari u restoranima po Beogradu i Pančevu, gdje su zaticali nevjerovatne uslove u kojima se specijaliteti prave.
Ona je rekla kako nije neobično da se redovno bore sa bubašvabama i pacovima na mjestima gdje se sprema hrana, te da gazde ovih objekata ne mare za higijenske uslove dok god im dobro ide prodaja.
Milana je svoje iskustvo prenijela i studentima svih beogradskih univerziteta, koji su se bunili na kvalitet hrane u menzama, te je htjela da im približi zbog čega je to tako.
Strpljivo sam šutila do sada, ali ne mogu, moram da prokomentarišem nešto u vezi sa ovom kritikom na račun menze. Imala sam to zadovoljstvo da jedan period života radim u pekarama, a otprilike u isto vrijeme (sve je to bilo prije 3-4-5 godina) moj bivši momak je radio u nekoliko restorana kao kuhar. Pobegli smo iz te industrije i on i ja glavom bez obzira, a evo i zašto:
Ti bureci od 100 dinara i pizze od 120 koje kupujete u pekari uglavnom se proizvode u prostorijama po kojima bubašvabe gamižu doslovno u rojevima, a protrči tu i tamo neki miš, pa i pacov. Radila sam u pekari u kojoj počneš da praviš sendviče (oni fini „posni“ i slični sendviči u celofanu koji koštaju preko 100 dinara) i ako ti uđe mušterija i moraš te napola sačuvane sendviče da ostaviš na 5 minuta, kada se vratiš, po njima gmiže 10-ak bubašvaba – priča ona.
Ono što se uradi u takvoj situaciji je da rukom rasteraš bubašvabe, završiš sendvič i fino ga uviješ u celofan. Svaki hljeb / kifla itd. Koji padne na pod uredno se vraća na policu. One pečurke na pizzi se nikada ne peru prije upotrebe (a ja se pitala zašto sve djevojke koje rade u pekari imaju crne nokte – ne, ta prljavština ne može da se spere).
Radila sam u četiri pekare u Pančevu, u 03:00 je situacija bila ovakva, samo su u jednoj bili pristojni higijenski uslovi. A znate zašto? Zato što su imali malu proizvodnju, samo nekoliko vreća sa brašnom. Tamo gdje ima puno brašna ima i bubašvaba i pacova i dezinsekcije i deratizacije ne pomažu mnogo.
(Uvijek se sjetim jednog starijeg pekara iz Leskovca kada je pričao kako je ujutru zatekao „pacova kako hoda po tijestu ko čovjek“. Kada sam ga pitala da li je svuda tako rekao je „da, apsolutno, na 100% mjesta gdje sam radio“ , a čovjek je bio pred penzijom).
Mislila sam da je u restoranima bolje, naročito po Beogradu, ali ne. Moj dečko je radio u jednom ekskluzivnom restoranu i sjećam se kada sam ga zvala i kada je on sav rastrojen rekao kako je sjeo da zapali cigaretu jer ga je mnogo uznemirio prizor 3 pacova koja su ođednom protrčala kroz kuhinju. (Do tada su se pojavljale individualno).
Radio je u još nekim restoranima, od kojih je jedan bio sa tradicijom od 30-tak godina. Savjetovao me je od srca da nikada ne jedem tamo, jer se namirnice čuvaju na neadekvatan način (stoji oljušten krompir u vodi u frižideru po 2 dana, domaćice znaju kako to onda može da izgleda, ništa ne smije da se baci da se gazda ne baci u trošak), služe suhomesnate proizvode sa isteklim rokom itd.
Dakle, mislim da sam bila dovoljno slikovita. Nisam radila u kuhinji studentske menze niti poznajem nekoga ko jeste, ali taj moj bivši je bio kratko na zameni u kuhinji „Dječja radost“ (predškolske ustanove) i tamo je stvarno sve po p.s.-u.
E sad, kada vi odete u restoran i kuhar spremi jelo za vas dvoje- troje, naravno da će zakamuflirati sve, spakovati u porcelanski tanjir i uzeti vam 40 eura (30, 20 – koliko već, nisam dugo jela u restoranu). Pomislite za koliko studenata se kuha u menzi, pa sljedeći put kada naiđete na jabuku koja je prezrela ili trula.
Također sjetite se priče o sendviču i bubašvabe kad vam dođe da uđete u pekaru. Uštedjet ćete pare i popraviti liniju.“ prneosi “Hayat“.
