Ovog marta moj unuk puni pet godina. Nisam znala šta da kupim djetetu, pa mi đavo nije dao mira te sam snaju pitala šta da poklonim djetetu?
“Daj mu novac,” rekla je moja snaja bez dlake na jeziku.
Malo sam se štrecnula na te njene riječi jer smatram da novac nije dobar poklon za jedno dijete. Svi smo mi bili djeca i jsećam se da smo sa takvom radošću otvarali poklone u želji da ćemo tamo naći igračke. Ali snaja je nastavila da mi priča kako je djetetu potreban novac, te da će ono samo da izabere poklon od tih para.
“Znači da i tebi za rođendan poklonim novac, ” rekla sam polu šaljivo, polu ironično. Snaja je bijesno frknula i prevrnula očima na ove moje riječi.
Ja sam velikodušna osoba. Sama živim od kako sam se razvela do prvog muža, oca mog sina. Imam solidna primanja, a svu zaradu trošim na sebe. Redovno putujem, a volim i da se negujem.
Pa šta, zar nisam zaslužila da živim punim plućima i da trošim svoj novac na sebe?
Sin i snaja žive skromno. Snaja čeka da unuk pođe u školu kako bi se vratila na posao. Do sada nije radila jer je smatrala da treba da brine za njega i da ne može da ga šalje u vrtić. O poslu i dalje ne razmišlja ozbiljno, jer smatra da će se dete možda razboljevati prvih dana u školi, dok ne stekne imunitet. Stoga često kaže kako nema potrebe da počinje još da radi, ako će morati stalno da ide na bolovanje.
Ali moj unuk je odličnog zdravlja! Ali i da on nije tako dobrog zdravlja, ne bi valjda ona bila jedina majka koja ide na bolovanje?!
Nepotrebno je reći da moja snaja nije radila čak ni kada je moj sin ostao bez posla i dok je tražio drugi, ona je sjedila kod kuće. Naravno, tada sam im pomagala, jer nisu imali nikog drugog.
Ali ne želim da se mješam u njihv brak. Samo želim da svom unuku poklonim nešto što će ga obradovati. Možda nekog robota o kojem toliko priča?
S jedne strane opet razumijem snajku, jer su u dugovima i svaki dinar im je bitan. Ali opet, moj unuk jednom puni pet godina i stvarno želim da ga obradujem
