“Kako je vrijeme odmicalo, sve je bilo teže i teže disati. Sve sam manje i manje mogao uzdisati a bolovi su bili sve jači i jači. Jedno vrijeme sam morao stati i nazvati sebi hitnu.
Hitna je došla, odvezli su me u bolnicu i tu su ustanovili da ja imam numoniu lijeve donje lobe. Tu su mi dali tablete, tablete za bolove. Sat vremena sam tu bio i vratili su me u kamion. Otišao sam da se naspavam, i bilo mi je lakše valjda od tih tableta.
Po danu mi je lakše ali noći su bile teže i teže. Noćima je to mene stezalo. Vidim, fataju me bolovi. Navečer kad te safata, ti pokušaš da zaspeš ali te bol ufati, panika te uhvati i onda još gore.
Nisam imao osiguranje. 100 dolara a kako bude šta više, poslat će mi račun. Kasnije sam shvatio da oni samo i rade za 100 dolara. Njima je dosta 100 dolara za 5 minuta. Bolje nego raditi 500 dolara za sat vremena.
Familija mi je dolazila. Poenta je ta da jarana nemam. Niti jednog. Svi su tu u okolini po kahvama, po ćevapima. Niti jednog jarana nemam. A tolike godine ti sa njima pio, kahvenisao, družimo se, trošio pare, lutao a niti jednog jarana.
Kad si zdrav i kad imaš, svi su tu. Okupe se. Može se onda i izaći, popiti potrošiti. Nije problem. Ali sve je to mati govorila. Čitavo ovo vrijeme, a nisam ja njoj dao za pravo, kakvi majko, to su moji jarani. Govorio sam joj da bi mi krvi dali ako mi treba. Ali evo ne treba mi krvi, samo da dođu. Kao bajagi me zovu, a eto te tu, mogu ti kuću odavde vidjeti a ti ne možeš da dođeš.
Video snimak je objavljen na stranici “Udruženje profesionalnih vozača” koji ističu podršku za Ziju Hadžića. prenosi novi
